Sitni sati… „Lucifer“ u punoj snazi… Svestan sam te ogromne moći medija, ali zašto je zloupotrebljavati? Bilo je i toplijih dana i vrelijih leta, pa se ne sećam ovakvih ili sličnih najava apokalipse kao prethodnih dana. Jedna od loših strana ovog doba, reklo bi se. Kako god.
’Ajde, ako sam ga već pomenuo da onda napišem kako sam od nekih pametnih ljudi čuo da u svakom od nas živi neki Lucifer. Svog sam upoznao u svojim ranim dvadesetim. Bio sam zatečen tim poznanstvom, što je on iskusno iskoristio i stekao početnu prednost u tom dvoboju. Da, to je bio dvoboj. A dvoboj je trajao skoro dve godine i mogu da kažem da sam ponosan i na otpor koji sam pružio i na rezultat tog dvoboja. Ne mogu da kažem da je poslednji, pogotovo što je i posle toga bilo nekih sitnih čarki, ali čini mi se da ga držim pod kontrolom. U suštini je pič..ca i zato neću više o njemu.
Volim da pišem, ali u poslednje vreme to retko radim. Zvuči otrcano, ali zbog obaveza (pre svega porodičnih, ali i onih na poslu) ne stižem. I stvarno, što sam stariji, vreme sve brže prolazi. Više puta sam poželeo da dan potraje malo duže. A u tim danima kada se sretnete sa svojim mislima, deluje da su okrenute ili ka prošlosti ili ka budućnosti. I zato mi se čini da skroz razumem Novaka Đokovića kad priča o tome da treba proživeti sadašnjost. Jer živeti sadašnjost, a da istovremeno niste opterećeni onim što je bilo ili onim što će se tek desiti, jeste neka vrsta umetnosti. Moja malenkost je više okrenuta prošlosti (uostalom, to mi je i poziv), i dešava mi se da mislim o nekim propuštenim prilikama, pokušajima koji se nisu ni desili, ali onda pustim Peperse i krećem da bojim sadašnjost. I kad bih mogao da izaberem neku supermoć, to bi sigurno bilo putovanje kroz vreme (verovatno je na ovaj stav uticala i ona genijalna filmska trilogija iz druge polovine osamdesetih).
Evo, četvrta decenija se pakuje i sprema na pozdrav sa mnom, a peta mi se već kezi u lice. I ne bežim od upoznavanja s njom, naravno da je želim, ali samo polako.
Samo polako.
Kad se budemo upoznavali reći ću joj da sam čovek bez lične karte i da sam izuzetno izuzet, kao zet kod tašte, kao vetar koji napolju duva, dok se na tavanu ukusna (siguran sam da jeste) čorbica kuva.
