Tipična ljetna nedjelja. Po završetku svog treninga, u klubu počinje diskusija. „Ma danas pobjeđuje Rodžer.“ „Ma kakvi, pa znaš šta je potrebno da Federer pobijedi Novaka u 37. godini? Još u tri seta…“ Međusobna ubjeđivanja su se nastavila, pa čak je i na moment preraslo u svađu. Ali dobro, pa historijsko je finale, potrebno je malo atmosferu „podgrijati“. Mada, sada iz ove perspektive, riječi „historijsko finale“ nije način ni približno da se opiše ono što se desilo u 5 sati meča.
Nekako nas je Novak navikao da jedna nedjelja u julu mora biti rezervisana za finale Wimbledona u kojem i on sam učestvuje. A i pobjeđuje.
Uvijek već nervozu osjećam pred nečiji važan meč nego pred svoj na turnirima. Razlog je jednostavan. U svom meču mogu nekako pomoći sam sebi, a kako da pomognem Novaku preko Atlanskog okeana i malog ekrana? Nikako, ne preostaje ništa drugo osim da gledam, nerviram se i navijam.
Nervozno ulazi Novak u meč, ali ulazi i Rodžer. Prvi set ide Novaku. Ne tako uvjerljiva igra, ali kada je bilo najpotrebnije, u taj brejku, Djoković je taj koji ne pravi sebi probleme. Drugi set je prošao poput brzog voza. Ako ne stigneš na vrijeme da se ukrcaš, on ode. 1-1 je u setovima.
Treći set je bio miran sve do 4-5 kada Federer propušta set loptu na Novakov servis i set odlazi u taj brejk. Naravno, zna se ko je gospodar taj brejkova. Slično kao u 2. setu, ponovo je Rodžer odjurio, Novak je bio blizu da ga sustigne, ali uzalud. Peti set.
Jedna od najtežih stvari tog meča je skoro pa bezemotivni Djokovic. Pa makar jedno IDEMO ili onaj pogled prema Ivaniševiću ili onaj jedan urlik kojeg ne da čuješ preko Atlanskog okeana, nego onaj kojeg bi čuo i Felix Baumgartner dok se priprema za skok sa ivice svemira,… DAJ NEŠTO. Izgledalo je, kao što Viško reče u prenosu „Pa on kao da je sišao do prodavnice“.
Sredina 5. seta izgleda kao ključna, Novak pravi brejk. Još malo, samo malo i 16. Grand Slam titula je u džepu, Rodžer bi bio na samo 4 Slema razlike. Ili ipak, ne, čekaj. Ode brejk i sve dođavola.
Igralo se gem za gem, nervoza i frustracija je rasla, a puls je vremenom otišao na broj otkucaja koji do tada doktori i naučnici nisu zabilježili. Išlo je gem za gem, gem za gem. Kad ono… Katastrofalan gem na 7-7, loš napad na brejk lopti i brejk…
Auh… pa tako blizu… pa da li je moguće da gubi ovo finale. Što reče Tipsarević jednom upravo na Wimbledon: „A u pič… materinu i tenis i Wimbledon!“. A ja bih samo dodao, i publika 🙂 Onih petnaest hiljada teniski neobrazovanih navijača koji kao da su po prvi put gledali teniski meč.
Ponovo, kao 2010. i 2011. na US Openu, Federer ima 40-15. Prvi servis na T. Zamalo. Vrh mreže odlaže vjerovatno kraj utrke u Slemovima. Ili ipak ne. Drugi servis, ritern po sredini, Federer je bio malo lijen i ode forhend u aut.
Druga meč lopta. Prvi servis po sredini, blok ritern, Rodžer napada na Novakov forhend i izlazi na volej… ide pasing šot. Čitavu vječnost leti ono prokleto žuto, čupavo, okruglo đubre. Puls 200 otkucaja u minuti, sekundi, milisekundi,… 40-40. Brejk lopta. BREJK
Ma čekaj, nije moguće! Nije kraj? Kraj je kada Novak kaže.
Svi smo mi barem jednom u životu „ganjali“ uholažu. Prvo uzimaš papir da ga ubiješ. Ne ide. Pa uzimaš muholovku. Neće moći. Pa uzimaš papuču i iz sve snage ga udaraš. Ma jok. Dobiješ dislokaciju ramena, napad bijesa, a onaj mali, sitni đavo još uvijek živ. Još samo treba da ga čujem kako se smije i naslađuje, taman da me izludi do kraja.
Eh ta uholaža, to je Djokovic. Tučeš ga iz sve snage, gađaš, ali ga ne ubiješ.
Po prvi put u teniskoj historiji, na 12-12 u 5. setu igrao se taj brejk. Jedan mini brejk prednosti Novak čuva do 6-3. A ona bekend paralela na 5-3, šta je potrebno imati, a da smijem napisati. M…, e to, baš to.
Koristi Novak prvu meču loptu i nezvanično završava Federerovu karijeru. U tom, smanjena prednost u Slem trci na 16-20. Uh, a umalo 15-21.
Pobježe Hudini jednom prilikom iz kontenjera od čelika i stakla prepunom vode. A pobježe i tog 14. jula i Novak. Hudini je tom prilikom držao dah 3 minute, a mi 5 sati…
