Maj 2022. Godine… Nole se povratio u svoj pobednicki element pobedom u Rimu. Sledeci na tapeti je Roland Garos! Idemooooo!
Moj muz I ja radovali smo se sljaci kao nikada do sada – u dalekoj Australiji; tj. u Melburnu, gradu sa najstrozijim i najduzim Covid karantininima na svetu. Da ne spominjem dodatne zabrane za ulazak i izlazak iz zemlje i dobro nam poznatim nemilim dogadjajima oko Aus Open-a u januaru ove godine… Elem, konacno izadjosmo iz svih tih karantina i izgleda da nas vise nece ogranicavati, a i Nole se vratio u formu. Ma, ne moze biti bolje! Idemooooo!
“Necu raditi taj ponedeljak. Taman da gledamo Noleta u nedelju u finalu,” rece mi samouvereno moj muz. Samouveren da se stvari (po obicaju) nece promeniti u poslednjem trenutku sto se tice njegovog posla, ali i da ce Nole ici skroz do kraja.
Da, to je ta banjicka samouverenost… Ali, zaista sam se nadala da ce se obe stvari obistiniti. Odavno nas dvoje nismo mogli zbog vremenske razlike, posla i deteta da sednemo lepo da gledamo tenis kao ljudi. Onako, uoci ponoci po do kasno u noc, kako to biva zbog vremenske razlike kod nas “dole ispod.”
I onda, Roland Garos I taj mec. Mec u kojem je Nole izgubio. Po mom strucnom misljenju, jer svi smo mi strucnjaci kad je Nole u pitanju, izgubio je od jedine osobe od koje moze da izgubi. Izgubio je od samog sebe.
Eh, Australijo, prokleta bila vise! Dokle ce posledice da se vuku?! Kako su samo mogli to da mu urade? Da ne nabrajam ostale misli i (ne)misli u tom trenutku…
Kraj juna, pocetak jula
Poceo je Wimbledon. Radost sto Nole igra kao i nada da ce odbraniti titulu je prisutna. Ovog puta, moj muz ne prognozira. Ne baksuzira. Cutim i ja, ali ubedjena sam da cu ostati budna i pratiti Noleta uprkos malom teroristi od dve i po godine koji kazanjava svaki trenutak koji sam ukrala od sna prethdne noci. Ipak je ovo Wimbledon – turnir nad turnirima – mesto I vreme gde se Novak uvek vrati I uradi ono nezamislivo.
Nezamisliv i jeste bio taj prvi mec. Priznao je i sam Nole za SK i Wish&Go podcast da gore ne moze. Bojala sam se da gledam sledeci mec, ali pratila sam rezultat. Sve je dobro proslo sa Kokinakisom kao i sa Kecmanovicem u sledecem kolu. Pao je i van Rijthoven. Tu sam odlucila da kao I moj cale nastavim da ga ne gledam – tad Nole pobedjuje. Ali, dok sam citala knjigu, a dete pored mene spavalo kao top, morala sam da Google “provirim” rezultat sa Sinerom.
Nole uzima brejkove, lepo servira. Pocetak tog prvog meca se bas lepo odvijao. Na 4-1 za Noleta sam morala da upalim TV da pogledam barem kraj prvog seta. Tad je sve krenulo po zlu. Naravno, opet sam opsovala Australiju, ali ostala sam budna i resila da bodrim Noleta. Ako iko moze da se izvuce iz ovoga, e pa to je on! Da sedim I gundjam ne pomazem nikome.
Bilo je gusto, pokolebala sam se, ali se nisam predala. Sin se koji put okrenuo, pogledao me, ali me pustio da nastavim da gledam – bez zvuka, ali bolje ista nego nista. Treci i cetvrti set su bili uzivancija za gledanje. Prevladalo je olaksanje. Nole se vratio. Mada sam bila umorna, nastavila sam da gledam peti set. Medjutim, mali mrgud je tu presudio i odgovorna mama je morala da ugasi TV. Naravno, Google me je obradovao sa dobrim vestima kad sam se probudila.
Muz me je kritikovao sto sam ostala budna do kasno. Obecala sam da necu gledati mec sa Norijem. I da sam htela, nisam mogla, morala sam da se naspavam za finale! Osecaj me nije prevario.
Za finale sam opet kao dobra zena poslala muza da spava u drugoj sobi i sina lepo uspavala na vreme. Ovog puta na trenutke nisam mogla da odolim da ne pojacam TV, jer Kirgios je po svemu sudeci bio komendija. Uspela sam da cujem onaj deo kad je trazio sudiji da ucuti zenu koja izgleda kao da je popila 700 pica! Ne znam kako je Nole sve vreme uspeo da odrzi focus i da se ne smeje na sav glas. Osmeh je zadrzao za pobedu, kusanje trave i pentranje do loze za pozdrave i zagrljaje sa svojim najmilijima.
Kada se vratio na teren i seo, opet po mom strucnom misljenju, tu ga je sve stiglo. Zaronio je glavu u beli Wimbledonski peskir i posteno otplakao ono sto ga je mucilo cele ove godine. Meni je tu knedla stala u grlu, a mogu samo da zamislim njemu kako je bilo. Ali, ipak su to bile lepe suze. Suze radosnice. Opet je Nole pokazao da zaista moze SVE sto sebi zacrta: osovjio je sedmi Wimbledon trofej! Covece, to je 21 grend slem!
Na drugoj strani sveta, obicna ja nastavila sam da kradem minute od sna da bih odgledala ceremoniju i sve sto se videti moze. Cak mi je i sin tvrdim snom to dozvolio. Tek tada sam “oprostila” Australiji za idiotsku januarksu epizodu. Oprostila, ali ne i zaboravila.
Ta pobeda mi je, takodje, omogucila da shvatim Noleta i njegovu zelju za povratkom na Melbourne Park. Idemooooo!
P.S. Pozdrav za sve one kojima je ovaj moj blog zapis citak.*
* Citko nekako sklesano od reci pitko
