Upravo ta numera odzvanjala je Artur Ešom u momentima dok najveći teniser svih vremena pozira za fotografe držeći u rukama 24. Grend Slem trofej. San koji traje već 15 godina i dalje se nastavlja, s tim što sa njim u tom snu imamo čast da učestvujemo svi mi. Mnogo puta dosad imali smo priliku čuti rečenicu da je privilegija to što živimo u vremenu Novaka Đokovića. I naravno s tim se apsolutno slažem, ali sinoć tokom ceremonije dodjele pehara sam ponovo i najpotpunije dosad osvijestio tu činjenicu. Čemu ja ovo imam priliku prisustvovati u svom kratkom životu?
Mnogi kažu da je istorija samo spisak ratova, sukoba i negativnih stvari koje je ljudska civilizacija iznjedrila. Ta tvrdnja nije daleko od istine, ali postoje izuzeci. Jedan od tih malobrojnih izuzetaka jeste i period antičkih olimpijskih igara. Međutim, ne možemo reći da znamo mnogo slavnih imena iz recimo legndarnih trka dvokolica. Danas je pak stanje drugačije. I to stanje garantuje da ćemo ime Novaka Đokovića pamtiti nešto dugotrajnije. Ako sami sebe ne uništimo prije svih očekivanja. Visoka je kvota na ovo poslednje napisano. Ali neću ovdje pisati o distopijskim predviđanjima naše budućnosti, več o sinoćnjem spektaklu dva stara znanca.
Moram da kažem da su me u životu tri Novakova poraza jako dugo i intezivno ,,proganjala“. Rolan Garos 2015. i nezaustavljivi Stan the Man, poslednji Vimbldon i Karlitos, ali najteže preboljen poraz bio je onaj od Ruskog Mede u finalu baš u Njujorku 2021. Za mene šok. Propuštena istorijska šansa kompletiranja godišnjeg Grend Slema. Ali svaka propuštena šansa je propuštena sa razlogom. Viško je tada rekao da ovo može biti dobro samo zbog toga da još više zagrize i nastavi sa motivacijom koja je, prema svemu sudeći neiscrpna kada je u pitanju Nole. Nije se baš nastavilo u ritmu iz te spektakularne godine, znamo svi iz kojih razloga, zabrana i protjerivanja. Ali sve to život nekako nadomjesti. Naravno ni život ne bi mogao sam to uraditi bez pomoći Đokovića.
Nakon osvojenog prvog seta sinoć i prvobitnog osjećaja olakšanja zbog vođstva, podsvjesno iz nekog dijela mog malog mozga vrebala je neizvjesnost zbog toga što sam iako teniski laik znao da Meda prosto još uvijek nije u meču u potpunosti. Da tek treba da gledamo njihove vječne razmjene i betonsku tvrđavu koju Danil u prvom setu još nije sagradio do kraja. Tako je i bilo u drugom setu. Dobili smo 104 minuta apsolutnog gladijatorskog tenisa, nadmudrivanja ali prije svega testa izdržljivosti s obe strane. Svaki poen je igran kao poslednji. Gemovi u trajanju i po 12 minuta, Noletova istezanja, Danilovi asovi u najneočekivanijem momentu. Sve. Jednostavno sve što smo priželjkivali od jednog finala slema.
Kada sam u subotu ujutro saznao da je Medvedev pobijedio Alkaraza (nažalost nisam gledao meč), prvi osjećaj je pored iznenađenja bilo i malo razočaranje što nećemo gledati još jedan triler u njihom kratkom ali sadržajnom rivalstvu. Pogotovo nakon Sinsinatija. Nekako s pojavom Karlosa kao da smo malo zaboravili kakve su nam to duele pružali Dani i Nole u prošlosti. Srećom u tom drugom setu su nas jako dobro podsjetili. Na set loptu Medvedeva sjećam se misli koja mi je proletjela kroz glavu. Ako Medvedev uzme set gotovo je. Znam da je to potpuno nerezonska misao jer je s druge strane mreže najveća mentalna gromada u istoriji ne tenisa, već sporta uopšte. Ali ne možeš biti čovjek od krvi i mesa a da ne pomisliš, da je nemoguće da se Novak fizički vrati na onaj nivo koji je potreban za osvajanje još dva seta nakon ovakvog drugog. Na sreću nas navijača, nije bilo potrebe da otkrivamo šta bi se desilo da je scenario nastavio u tom pravcu.
Došao je taj brejk. Spokojniji sam. Novakovo područje. Iako i dalje đavo ne da mira, pa se sjetim Vimldona i taj- brejka protiv Alkaraza. Pa opet bacim pogled na ekran i utješi me statistika 25-5 za Novaka ove godine u trinaestim gemovima. Uh, nije dobro krenulo, mini brejk za Rusa. Ali Nole uskoro pokazuje da kruna kralja odlučujućih gemova zasluženo pripada njemu. To je bilo to. Sa velikom dozom sigurnosti, uz malo provejavanje opreza govorim sebi da ga sad ima. Lice Medvedeva na medicinskom tajm autu koje govori: ,,Pa brate šta god da uradim nije dovoljno“, dodatno mi je smirilo već dobro namučene živce te večeri. Treći set potvrdio je moje hrabre prognoze i osim onog ribrejka u petom setu ponudio nam najbolji mogući kraj. Novakov četvrti Us Open i 24. Grend Slem trofej. Ono što nije urađeno u finalu Vimbldona na rođendan legendarne Margaret Kort sada jeste, te ona više nije usamljena na vrhu liste sa najvećim brojem slemova u singlu.
Novakova majica i omaž velikom sportisti i njegovom prijatelju Kobi Brajantu sa majicom Mamba. Mentalitet koji nam je donio 96 trofeja, 390-tu nedelju na krovu svijeta ali i ono najvažnije, radost, euforiju i satisfakciju što živimo u tvom dobu i što se jedan Srbin može nazvati najvećim sportistom svih vremena. Nastaviće i dalje da sanja, kao što kaže Stiven Tajler, u to sam apsolutno siguran. Ali i mi s njim, a moja jedina želja jeste da se što kasnije iz tog sna probudim.
