18. Broj tajbrejkova koje je izgubio Djere u nizu i tako postavio negativan rekod(Robin Haase imao je 17). Šta pametno može da se kaže? Apsolutno ništa, i to je okej. Postoje trenuci kada nije vrijeme za analiziranje, jedan od njih je upravo ovaj.
Znamo svi šta se dešavalo Laciju kroz njegovu karijeru. Smrt majke, smrt oca i sva bol svijeta u prsima jednog mladića iz Sente. Skroman, povučen, čutljiv. Diskretan. Bez puno očekivanja i bez crvenog tepiha. Čitavu svoju karijeru Laci provodi tako, još od svoje pete godine kada je počeo da živi tenis. Poslije poraza od Medvedeva, kojeg je imao u šaci, rekao je da nije razočaran te da je neko ponudio ovakav ishod ranije da bi ga prihvatio. Eh, to vam je Laci. Bez mrvice sportskog bezobrazluka koji je često puta bio karika koja nedostaje.
Ne postoje riječi kojima se može opisati ono kroz što Laci prolazi. Barem ih mi ne možemo pronaći, on vjerovatno može. Baš zato pred njim je najbitniji tajbrejk. Onaj životni.
Siguran sam da Laci nikada neće čitati riječi koje upravo pišem ali da sada sjedimo negdje, tačno znam šta bih mu rekao.
Nismo svi Alcaraz, Haland ili Biković. Ne dobijamo svi šansu sa 18 da zablistamo i pokažemo svima ko smo i šta smo. Denzel Washington je prvu pravu priliku dobio u četrdesetsedmoj godini, Susan Boyle u četrdesetosmoj. Možda je i tvoja iza ugla. Svaka sedmica u tenisu nova je šansa i to je ono što je najbolje a ko zna šta donosi iduća? Sjećaš se finala Rija protiv Felixa, nisi baš igrao dobro, bio si daleko od svog najboljeg tenisa, ali kako si rekao znao si da te roditelji gledaju iako nisu na tribinama. Pa Laci, i sada je tako. Ne igraš dobro, ne ide. Ali gledaju te oni, gledamo te mi i tu smo. Čuvamo ti leđa. Ovaj put sa druge strane nije Felix nego ti. Pobijedi sebe Laci, možeš ti to. Na kraju dana, ovo je samo tenis a ti si pobijedio i u većim bitkama. Ajmo Laci!
